Свети Сава (1174. — +27 јануар 1236) је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног.

Године 1219. Сава је од Васељенске патријаршије у Никеји изборио аутокефалност српске цркве са статусом самосталне архиепископије, а васељенски патријарх Манојло I Цариградски га је именовао за првог српског архиепископа.

На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.

После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. наредио да се спали мошти светога Саве на Врачару. На месту за које се верује да се то десило подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

Номоканон светог Саве (Крмчија светог Саве). Овај зборник постаће прворазредан извор права у средњовековној Србији, а оствариће утицај и на ширем подручју јер је такође постао основни устав и бугарске и руске цркве.

После извесног времена боравка у Ватопеду код Симеона и Саве се јавила идеја за оснивањем српског манастира на Светој гори. Њихова почетна замисао сигурно је била да тај манастир буде саставни део Ватопеда.Почетком 1198. Сава је у Цариграду за то добио сагласност Алексија III Анђела. Монаси других светогорских манастира нису били задовољни оваквим развојем догађаја јер су сматрали да ће Ватопед добијањем Хиландара исувише ојачати. Управа Свете горе је затим молила цара да да манастир у пун посед српским монасима. На ову молбу цар је одговорио издавањем још једне хрисовуље јуна 1198. године. Он је поништио раније издати документ и одредио је да манастир ужива потпуну слободу тј. да не буде потчињен ни протосу ни игуману Ватопеда. Обнова Хиландара је брзо напредовала и већ средином године у њему је отпочео монашки живот. За првог игумана Сава и Симеон су одредили монаха Методија, свог оданог сарадника. Истовремено су позвали Стефана Немањића да и он постане ктитор манастира тако да је Хиландар био под покровитељством три члана српске владарске породице.

Као ктитор у Србији, Сава је био активан између 1206. и 1216. или 1217, и после 1219. године. Под његовим руковoдством је живописана Богородичина црква у Студеници, а у околини Студенице, у селу Савову, Сава је основао тзв. Савине испоснице (Горње и Доње). Након Студенице уследило је подизање Дома Спасовог, односно манастира Жиче. Завршни радови, живопис и освећење обављени су након што се Сава као архиепископ вратио из Никеје. Тада је обновио и подигао низ цркава по Србији како би заокружио свој рад на успостављању аутокефалне цркве. По узору на Лавру Светог Саве Освећеног у Сиону подигао је цркву Светих апостола у Пећи. Учествовао је и у подизању Милешеве.

Хиландарски типик представља унеколико прерађен превод типика манастира Богородице Евергетиде. Карејски типик настао је пре хиландарског. Могуће да је Сава у Карејској келији сам, или уз помоћ своје сабраће радио на изради Хиландарског типика. Хиландарским типиком пренет је у српски манастир на Светој гори начин монашког живота једног цариградског манастира, а касније ће он бити пренет и у Србију. С друге стране, Карејски типик по својој црквенорпавној садржини, по свом формулару и правној терминологији представља самостално законодавно и књижевно дело светог Саве.

O повратку у Србију Сава је у Студеници израдио два правна акта — Студенички типик, и вероватно допуну Немањиној ктиторској повељи са одредбама о економској организацији манастира (касније познат као Закон светог Симеона и светога Саве). Током Савиног боравка у Солуну 1220. настала је Крмчија или Номоканон светог Саве.

За развој српске средњовековне цркве изузетно је значајан Синодик православља који је Сава изнео у оквиру своје беседе одржане у Жичи. Синодик се састоји од два дела: у првом делу прихватају се све позитивно изложене одредбе донете на црквеним саборима, док се у другом делу осуђују елементи неких јеретичких учења (поједини научници претпостављају да је у питању богумилска јерес). У овом документу се види колико је Сава пажљиво настојао да избегне било какво богословско одступање од православног учења.

Велика сеоба Срба одиграла се почетком 1690. године, током Великог бечког рата, који је трајао од 1683. до 1699. године и завршио се миром у Сремским Карловцима.

Савез хришћанских сила и Света лига (Свето римско царство, Пољска, Русија и Млетачка република) ратовали су против Османског царства. Аустријска војска је успешно ратовала, ослободила је Угарску, Србију и продрла до Македоније. Приликом проласка кроз Србију, Срби су подигли устанак и прикључили се аустријској војсци 1690. године. Тада је Француска напала Аустрију, па се аустријска војска повукла из Србије на леву обалу Дунава и Саве. На челу је био Пећки патријарх Арсеније III Чарнојевић.

Године 1690. у Београду је одржан црквено-народни сабор. Срби су поставили захтев о неком свом изабранику, епископу Исаију Ђаковићу и послали су га аустријском цару Леополду I и тражили су од њега да да дозволи да се населе и да им гарантује црквено-школску аутономију. Послао им је повељу у којој им дозвољава да се населе све до Будима и Коморана и гарантовао им је црквено-школску аутономију уз услов да они буду аустријски војници. Овом повељом је озакоњен положај Срба у Угарској. 

Око 37.000 српских породица прешло је у Аустрију, што је најмање 185.000 људи, а 360 села је опустело.